Magla se spustila na taj mali put, skoro kao i na moje srce. Obuzela me sumnjičava maglica koje prije tamo nije bilo. Ne znam od kuda je došla ni što tamo traži. Zbog nje ne vidim obzor, ne vidim što me čeka nekoliko metara dalje, pa me zapravo prisiljava da živim korak po korak, dan po dan.
U trenutku više nego ikad prije.
Magla nije nešto što me zabrinjava. Treba li me zabrinjavati? Mislim da ne.
Ona je sad jednostavno tu, postoji, a ja joj dopuštam da je tu i čekam da se razbistri.
A razbistrit će se, vjerujte mi. Doći će trenutak kad će se magla podići, kad će moje misli i moje srce biti bistri kao nikad prije. Znat ću što i kako dalje, iako neću biti sigurna zašto se uopće nastanila u mom srcu, u mom umu. No, tako je trebalo biti, sigurna sam u to.
Zato, zahvalna sam na njoj. Dopustila mi je da se odmorim od planiranja, da se odmorim od zabrinutosti za budućnost, da odmorim od vizualizacije i mogućih pritisaka jer nije onako kako bih željela da bude.
Magla me pokrivala svojim debelim, mekim pokrivačem i pustila da odmorim.
Iva
PS. Zaprati me na društvenim mrežama:
FB stranica: Iva Zaimović
Instagram profil: @ivazaimovic